Svitu, šta se nekad živilo

Svitu, šta se nekad živilo,
nije bilo ‘vako sivilo,
išlo se u kino, ručalo se lino,
pozvalo se ljude za svoj stol.

Svitu, šta se nekad živilo,
čeljadi se ženskoj divilo,
lajalo na pase, puvalo u base,
u Krki se plesa rokenrol.

Šta je ovo sad,
ne pripoznaje se više kuća moja,
koji nam je vrag,
svako gleda kako drugog da inbroja,
prije je bilo svašta,
kuvala se je pašta.

Svitu, šta se nekad jubilo,
vrime se bez mire gubilo,
išlo se u tiće, zvalo se na piće,
činija se nije niki plan.

Svitu, šta se nekad živilo,
nije bilo ‘vako sivilo,
rušilo se cone, cucalo bombone,
živilo se bome noć i dan.



Dišperadun

Bez ičeg san
na ovon svitu bilon,
bez ičeg san,
i dršćen cilin tilon,
bez ičeg san,
il' u jiću il' u piću,
gladan, žedan, gasin sviću,
ja dišperan san,
svitu.

Bez ičeg san,
na ovon škrton poju,
bez ičeg san,
cilu san stuka voju,
bez ičeg san,
o vaporu i o moru
mislin dok me mater budi,
ja dišperan san,
judi.

Bez tebe san,
to je od svega gore,
bez tebe san,
bez sveg se još i more,
bez tebe san,
ka bez sidra i bez jidra,
jer bez onog ča si dala,
ne more se,
ne more se,
mala.




Konoba Kod dva ferala

Na zidu slika: pjat pun riba,
kroz prozor Kaptol, nebo sivo,
a na stol stiže sve šta nam triba,
girice, loza, Ožujsko pivo.

Doli je suša, turizam ode,
nestalo cukra, bit će vina,
a gori negdi divljaju vode,
javlja nam Stipan iz Berlina.

Ej, Dva ferala, Dva ferala,
Zagreb u srcu, a more u duši,
tu je već jesen, i prazni se špica,
a doli negdi roba se suši.

Ej, Dva ferala, Dva ferala,
još samo jednu pa svaki na svoju,
jer, zna se, rano ferate kreću
i ko zna sutra dal' smo na broju.

Živi se tako, uz iste teme,
svaki sa srcon iz dva dila,
i lipo je bilo, i kak se zeme,
sudbina nije ni crna ni bila.

Sve nas je tako vezalo sidro
za ove magle, klupe u parku,
jer rastu dica, spušta se jidro,
a veslo pada natrag u barku.



Balada o ćaćinom satu

Ćaća je ima sat u malom žepu,
takvoga sata nema više niko,
iz njeg se vrime razlilo ka mliko,
ka vino šta je uteklo svom čepu.

Kad bi ćaća zasta da otare čelo
i sat bi sta i mudro bi muča,
nije ima srca da odbroji uru
čoviku šta sidne umoran da ruča.

Ćaća se moga i bez sata snaći,
po pivcu, mački, po jugu u zraku,
al' more biti, ćutija se jači
sa saton šta je svitlija u mraku.

Pričaju ljudi, starili su skupa,
sat je bija srce u ćaćinom tilu,
i nije se znalo šta to šuška, lupa,
šta to tira naprid vrilu krv kroz žilu.

Sve dok nisu oba ostali bez glasa,
sve dok nije zemlja rekla zadnje slovo,
još se nije znalo šta je puklo, stalo,
jer na njima sve je bilo još ka novo.




Ljubav je tvoja kao vino

Nisi mi dala da okusim vodu,
i nisi htjela ništa da me spriječi,
htjela si čuti samo dvije riječi
prije neg' vino prolijem po podu.

Nisi mi rekla niti da sam prvi,
da iznad mene nebo još se njiše,
nisi mi rekla niti riječi više,
samo je vino nestalo u krvi.

Ljubav je tvoja kao vino,
k'o kaplja krvi sja u travi,
ljubav je tvoja kao večer
u crnoj noći što se plavi.

Ljubav je tvoja kao vino
koje kad pijem, svud me ima,
ljubav je tvoja kao vino,
ista je boja i gorčina.

Sada si čaša nekog starog vina
što put mi kaže, pa obara s nogu,
ja takvo vino ispiti ne mogu
pa pružam usne kiši iz visina.

Ljubav je tvoja čaša puna kapi
u kojoj nekad mjesecu se smiješim,
a drugog jutra samog sebe tješim
da to je samo vino koje hlapi.




Šibenska balada

Dobra večer, pismo moja,
kao vino plemenita,
prije zore, bilog dana,
dobra večer, uzorita.

Nosila si rodnoj grudi
ovo tilo željno lada,
budila si moju dragu
da donese ključe grada.

O šibenska pismo tiha,
sve si rekla u dvi riči,
napila si žedne usne,
mogu na kraj svita ići.

O šibenska pismo mila,
sve si bila, i sve jesi,
lanterna mi noćas budi,
put mi kaži, i ponesi.

Rasulo se svud po svitu
to šibensko staro sime,
da se negdi u samoći
spomene i tvoje ime.

Pala si ka zlatna kiša,
natopila zemlju suvu,
da nam opet rodi pisma
o jubavi i o kruvu.




Dalmacija u mom oku

Pitaju me, zašto pjevam
o tom moru, buri, jugu,
govore mi kako sanjam
obećanu zemlju drugu.

Govore mi da se trgnem
dok je vrijeme, dok se može,
k'o da mogu isprat' kiše
onu davnu sol sa kože.

Vidim jata onih istih ptica,
istu zvijezdu previsoku,
opet živi stotinama lica
Dalmacija u mom oku.

Znam da nije bila samo moja,
možda sam u snu duboku,
ali živi stotinama boja
Dalmacija u mom oku.

Govore mi, čemu priče,
ljudi drugi život žive,
odvezane sve su barke
i brodovi s tvoje rive.

Ali negdje zvona zvone,
i skidaju ljudi kape,
i dok dječji plač se čuje
sastaju se nove klape.




Samo moru virujen

Samo moru virujen,
more sluša, ja mu pričan priče,
samo moru virujen,
ono šumi, pušta me da vičen.

Samo moru virujen,
more liči, more rane vida,
samo moru kažen sve,
more sluša pa me ispovida.

Samo moru virujen,
samo valu, oseki i plimi,
kada svi me ostave,
more širi ruke da me primi.

Samo moru virujen,
more liči, more rane vida,
samo moru kažen sve,
more sluša pa me ispovida.

Samo moru virujen,
more sluša, pa me osokoli,
samo moru virujen,
samo more znade da te volin.

Krste Juras Samo moru virujen Uglazbljeni stihovi Isbn: 978-953-286-009-2 dimenzije: 133 x 215 mm stranica: 72 uvez: meki šivani s ovitkom Cijena 59 kn